Da li bi se nova budvanska većina usaglasila oko srebreničke rezolucije, pitanje je za odbornike DPS-a, Jovanovićeve liste "Budva naš grad", Evropskog saveza i URA-e. Ako bi, onda je ovo veliki iskorak u svakom smislu. A ako ne, onda je ovo potvrda da u politici nema apsolutnih neprijatelja, teorije o principima i ideologijama samo su mehanizam za političko potkusurivanje, u ovom slučaju preko Bošnjačkog naroda, a što je još pogubnije i još žalosnije preko nevinih bošnjačkih žrtava i najbolnije bošnjačke rane u koju se ne libe gurnuti prste ni evropejci ni (socijal)demokrate, ni četnici, niti ostali saveznici.

Nada je postojala nakon paraza 2020. godine da će DPS-SD-SDP uspjeti da pročisti svoje redove i iz opozicije bude alternativa novim političkim izazovima u CG i mogu reći da sam i sam vjerovao u to, bez obzira što sam bio dio jednog vrlo kreativnog tima ljudi koji je bio presudan da ih sruši 2020. godine. Sada, politička trilogija najjače opozicione partije izgleda ovako: u Budvi mogu troprstaši, u Rožajama se “tuguje” Srebrenica, na Cetinju slavi “Majska zora”.

No neka vide građani kako se preko noći razbija građanski koncept, a posebno Bošnjaci koji su podržavali ove partije decenijama unazad, a za uzvrat su imali šupalj nos do očiju i ništa više. Po onoj mudroj “ko se mača lati, od mača i pogine”, odnosno, priča DPS i Evropskog saveza oko žrtava Srebrenice danas njih reže kao oštrica, sada je svima jasno koliko samo tu priču troše i politikantski zloupotrebljavaju.

Poslije formiranja vlasti u Budvi, jasno je da može “svako sa svakim” jer, kako se pokazalo, svaka šubara može svima dobro da stoji. Ako su takozvani evropejci u Budvi mogli da se fleksibilno preslože, zašto bi bilo drugačije, recimo, u Bijelom Polju?